Pr­va štam­pa­ri­ja na tlu da­na­šnje Sr­bi­je ra­di­la je u ma­na­sti­ru Ruj­no u se­lu Vrut­ci kod Uži­ca. Pr­vu knji­gu – „Ru­jan­sko če­tvo­ro­je­van­đe­lje“ – na­pi­sao je 1537. go­di­ne um­ni mo­nah Te­o­do­si­je, ko­ji je pod svje­tlo­šću vo­šta­ni­ca iz­re­zba­rio slo­va na 250 dr­ve­nih plo­ča i za­tim štam­pao ovo dje­lo ne­pro­cje­nji­ve isto­rij­ske i kul­tur­ne vri­jed­no­sti. Ma­na­stir Ruj­no su ubr­zo po­ru­ši­li Tur­ci, ko­ji su vi­dje­li opa­snost u po­ja­vi štam­pa­ri­je u Vrut­ci­ma i štam­pa­nju knji­ga na srp­skom je­zi­ku. Je­dan ori­gi­nal­ni i kom­ple­tan pri­mje­rak „Če­tvo­ro­je­van­đe­lja“ za­vr­šio je u Ša­fa­ri­ko­voj za­o­stav­šti­ni u Na­ci­o­nal­noj bi­bli­o­te­ci u Pra­gu. Dru­gi ta­ko­đe kom­ple­tan pri­mje­rak iz­go­rio je 6. apri­la 1941. go­di­ne, pri­li­kom nje­mač­kog bom­bar­do­va­nja Na­rod­ne bi­bli­o­te­ke u Be­o­gra­du.
Za­hva­lju­ju­ći an­ga­žo­va­nju Re­pu­blič­kog za­vo­da za me­đu­na­rod­nu pro­svjet­nu, kul­tur­nu i teh­nič­ku sa­rad­nju i Na­ci­o­nal­ne bi­bli­o­te­ke Sr­bi­je, tek 1987. go­di­ne, na 450. go­di­šnji­cu štam­pa­nja, ob­ja­vlje­no je fo­to­tip­sko iz­da­nje „Ru­jan­skog če­tvo­ro­je­van­đe­lja“ na 340 stra­ni­ca.
Od pri­je tri de­ce­ni­je te­me­lji ma­na­sti­ra Ruj­no, zna­čaj­nog spo­me­ni­ka srp­ske kul­tu­re i du­hov­no­sti, na­šli su se na dnu aku­mu­la­ci­o­nog je­ze­ra Vrut­ci, na ri­je­ci Đe­ti­nji, iz ko­ga se grad Uži­ce snab­di­je­va vo­dom za pi­će. Ali za­hva­lju­ju­ći Srp­skoj pra­vo­slav­noj cr­kvi, i pri­je sve­ga ide­ji da­nas bla­že­no­po­čiv­šeg epi­sko­pa žič­kog Hri­zo­sto­ma, u se­lu Vrut­ci ni­če ma­na­stir­ski kom­pleks Ruj­no i u nje­mu se već od­vi­ja nor­ma­lan sve­tov­ni ži­vot. Se­lo Vrut­ke, uda­lje­no 19 ki­lo­me­ta­ra od Uži­ca, i ob­no­vlje­ni ma­na­stir Ruj­no sva­ko­dnev­no po­sje­ću­ju broj­ne eks­kur­zi­je i po­je­din­ci iz ze­mlje i ino­stran­stva. Ina­če, ra­do­vi na ob­no­vi Ruj­na za­po­če­ti su 2004, a to­kom pr­ve dvi­je go­di­ne po­dig­nu­ta je ma­na­stir­ska cr­kva ko­ja je osve­će­na na Đur­đev­dan 2007. Ma­na­stir­ski kom­pleks se gra­di, ili bo­lje re­ći – za­vr­ša­va na pro­plan­ku iz­nad je­ze­ra, sto­ti­nak me­ta­ra od po­pla­vlje­nih te­me­lja sred­njo­vje­kov­nog ma­na­sti­ra Ruj­no i ru­jan­ske štam­pa­ri­je, a po­red ma­na­stir­ske cr­kve Sve­tog Đor­đa sa­gra­đe­ni su ko­nak, zvo­nik i spo­me­nič­ki pro­stor sa bron­za­nom skulp­tu­rom mo­na­ha Te­o­do­si­ja. Brat­stvo ma­na­sti­ra da­nas či­ne če­ti­ri mo­na­ha, me­đu ko­ji­ma i pr­vi 2006. ru­ko­po­lo­že­ni mo­nah ko­ji no­si ime ču­ve­nog pret­hod­ni­ka iz 16. vi­je­ka, Te­o­do­si­ja.
Osta­je još da se, pre­ma za­mi­sli po­čiv­šeg epi­sko­pa žič­kog Hri­zo­sto­ma, uz ma­na­stir­ske gra­đe­vi­ne sa­gra­di i štam­pa­ri­ja.
Ka­ko sto­ji na po­sled­njoj stra­ni­ci, u ko­lo­fo­nu ove vri­jed­ne knji­ge, pi­sa­nje „Ru­jan­skog če­tvo­ro­je­van­đe­lja“ mo­nah Te­o­do­si­je je za­po­čeo 1. sep­tem­bra 1536, a za­vr­šio 31. av­gu­sta 1537. go­di­ne. „Po vo­lji Oca, po za­po­ve­sti Si­na i na­klo­no­sti Sve­to­ga du­ha, i po­mo­ći Bo­ga ko­ga sla­vi­mo u Tro­ji­ci i pre­či­ste vla­di­či­ce maj­ke nje­go­ve i na­še, Bo­go­ro­di­ce, u ma­na­sti­ru ko­ji se zo­ve Ru­jan­ski, pod okri­ljem pla­ni­ne ko­ja se zo­ve Po­ni­kve, na re­ci ko­ja se zo­ve Bi­o­ska, na se­lu ko­je se zo­ve Vrut­ci, pri hra­mu sve­to­ga i slav­no­ga ve­li­ko­mu­če­ni­ka i po­be­do­no­si­o­ca Hri­sto­va Ge­or­gi­ja na­pi­sa­na je ova bo­žan­ska knji­ga go­di­ne 7045. Tru­dio se o ovom ja gre­šni, ubo­gi umom, a bo­ga­ti gre­hom, i u Hri­stu slu­ga, mo­nah Te­o­do­si­je.“
– Je­dan ne­pot­pu­ni ru­ko­pis „Ru­jan­skog če­tvo­ro­je­van­đe­lja“ je u Sankt Pe­ter­bur­gu, u bi­bli­o­te­ci Sal­ti­ko­va Šće­dri­na, gdje je do­spio 1859. go­di­ne. U Pe­tro­gra­du se na­la­zi i pi­smo Vu­ka Ste­fa­no­vi­ća Ka­ra­dži­ća u ko­me on iz­ra­ža­va že­lju da pro­da „iako ne ve­li­ku ali ve­o­ma dra­go­cje­nu zbir­ku slo­ven­skih ru­ko­pi­sa i štam­pa­nih knji­ga me­đu ko­ji­ma se is­ti­če Če­tvo­ro­je­van­đe­lje štam­pa­no u ma­na­sti­ru Ruj­no u Sr­bi­ji 1537. go­di­ne ka­ko tvr­de po­zna­va­o­ci dr­ve­nim slo­vi­ma“, - ka­že ci­ti­ra­ju­ći Vu­ka isto­ri­čar umjet­no­sti Dra­gi­ša Mi­lo­sa­vlje­vić iz Uži­ca ko­ji je is­tra­ži­vao za­pi­se o pr­voj štam­pa­noj knji­zi u Sr­bi­ji i o to­me gdje se na­la­ze štam­pa­ni pri­mjer­ci.
Po Mi­lo­sa­vlje­vi­će­vim ri­je­či­ma, Vuk Ka­ra­džić je tri ru­ko­pi­sne knji­ge na per­ga­men­tu i „Ru­jan­sko če­tvo­ro­je­van­đe­lje“ pro­ci­je­nio na po 300 ru­ba­lja u sre­bru, dok je osta­le, me­đu ko­ji­ma je bio i „Ok­to­ih“ iz 1494. go­di­ne, „Slu­žeb­nik“ iz 1519, i „Mi­le­šev­ski mo­li­tve­nik“ iz 1546, ci­je­nio po 50 ru­ba­lja u sre­bru. Dra­gi­ša Mi­lo­sa­vlje­vić do­da­je da je po­u­zda­no utvr­đe­no da je oštam­pa­no ukup­no pet pri­mje­ra­ka „Ru­jan­skog če­tvo­ro­je­van­đe­lja“. Je­dan ta­ko­đe ne­pot­pu­ni pri­mje­rak, od 92 li­sta, na­la­zi se u Ar­hi­vu SA­NU, a vje­ru­je se da je če­tvr­ti pri­mje­rak ušao u zbir­ku knji­ga pro­fe­so­ra Ra­do­sla­va Gru­ji­ća. Dva li­sta Je­van­đe­lja ko­ja se na­la­ze u Mu­ze­ju pri­me­nje­ne umet­no­sti u Be­o­gra­du, pre­ma Mi­lo­sa­vlje­vi­će­voj ocje­ni, pri­pa­da­ju pe­tom pri­mjer­ku.
Iako su Tur­ci ubr­zo po­ru­ši­li ma­na­stir Ruj­no i ta­mo­šnju štam­pa­ri­ju, u na­red­nih 150 go­di­na, sko­ro do kra­ja 17. vi­je­ka, ka­ko tvr­di Dra­gi­ša Mi­lo­sa­vlje­vić, u Vrut­ci­ma kod Uži­ca štam­pa­no je još mno­go knji­ga.
Za­ni­mlji­vo je šta je o tom vre­me­nu i ma­na­sti­ru Ruj­no sa pr­vom štam­pa­ri­jom u ta­da­šnjoj Sr­bi­ji, za­bi­lje­žio zna­me­ni­ti pi­sac i isto­ri­čar Dra­gi­ša Lap­če­vić. On ka­že da su od 1567. go­di­ne na­sta­li te­ški da­ni za srp­ske sve­ti­nje, „jer su pod na­go­mi­la­nim na­si­ljem cr­kve i ma­na­sti­ri na­pu­šta­ni a on­da su ih Tur­ci ru­ši­li, pro­da­va­li ma­te­ri­jal i od nje­ga pra­vi­li dža­mi­je, be­zi­sta­ne i ka­ra­van-sa­ra­je. Ta­kva sud­bi­na za­de­si­la je i ma­na­stir Ruj­no, gra­đen od cr­ve­nog ka­me­na-mer­me­ra, či­ji su stu­bo­vi ras­tu­re­ni di­ljem Sr­bi­je. O zna­ča­ju ma­na­sti­ra Ruj­no za mje­šta­ne Vru­ta­ka i okol­nih se­la pi­sao je kra­jem 19. vi­je­ka i isto­ri­o­graf Mi­lan Mi­li­će­vić: „U sta­ri­je vre­me užič­ki okrug imao je sa­mo dve kne­ži­ne, kne­ži­nu Cr­nu Go­ru i kne­ži­nu Ruj­no. Kad se idu­ći od Mo­kre Go­re pu­tu­je kroz kne­ži­nu Ruj­no ka Uži­cu, pa se pro­đe se­lo Bi­o­ska, on­da le­vo osta­je pla­ni­na Po­ni­kve, a de­sno se­lo Vrut­ci gde iz­vi­re to­pla vo­da. Kod tog iz­vo­ra su raz­va­li­ne sta­rog ma­na­sti­ra Ruj­no, a una­o­ko­lo ima mno­go grob­nih ka­me­no­va. Da­nas je to me­sto za­ra­slo u tra­vu i put­ni­ku je te­ško svra­ća­ti i na­ći ga, a ne­kad je ta­mo ki­pio ži­vot i ro­dio se grad ko­ji i da­nas sja­jem oba­sja­va vre­me svo­je­ga po­sto­ja­nja. U tom ru­jan­skom ma­na­sti­ru bi­la je štam­pa­ri­ja za srp­ske knji­ge. Iz te štam­pa­ri­je za­sad mi ima­mo jed­nu knji­gu, Če­tvo­ro­je­van­đe­lje. U oko­li­ni sta­rog ma­na­sti­ra Ruj­no i da­nas mno­gi se­lja­ci, pa čak i že­ne i de­voj­ke, zna­du či­ta­ti i go­vo­ri­ti po­slo­vič­ki, ma­da ni­su išli u ško­lu“.S. Ti­ja­nić


Bi­o­gra­fi­ja

Epi­skop žič­ki Hri­zo­stom (1939 – 2012) ro­đen je u Ru­mi, oda­kle od­la­zi u ma­na­stir De­ča­ne gdje ga je u čin je­ro­đa­ko­na i je­ro­mo­na­ha ru­ko­po­lo­žio ta­da­šnji epi­skop ra­ško-pri­zren­ski, a po­tom i pa­tri­jarh srp­ski, Pa­vle. Po­tom stu­di­ra te­o­lo­gi­ju u ru­skom ma­na­sti­ru Sve­te Tro­ji­ce u Džordž­dan­vi­lu u SAD, pa od­la­zi u ma­na­stir Hi­lan­dar gdje bo­ra­vi dvi­je de­ce­ni­je i gdje je jed­no vri­je­me bio star­je­ši­na ci­je­le Sve­te Go­re. U čin ar­hi­man­dri­ta ru­ko­po­lo­žio ga je ca­ri­grad­ski pa­tri­jarh Di­mi­tri­je, a 1988. go­di­ne Ar­hi­je­rej­ski sa­bor SPC iza­brao ga je za epi­sko­pa za­pad­no­a­me­rič­kog. Za epi­sko­pa ba­nat­skog iza­bran je 1992, a za epi­sko­pa žič­kog 2003. go­di­ne. Ob­no­vio je u Ži­či pred­rat­ni ča­so­pis „Žič­ki bla­go­ve­snik“, po­kre­nuo iz­da­vač­ku dje­lat­nost i za vri­je­me svog slu­že­nja ob­no­vio ne­ko­li­ko ma­na­sti­ra. Ob­no­vlje­ni ma­na­stir Ruj­no iza­brao je za mje­sto svog po­či­va­nja.